Kao mali je sjedio kod nane u krilu i ponavljao sve što nauči u mektebu. Nana bi za svaki ajet Jusufu dala bombonu, a on bi od sreće trčao po kući i grlio svoju nanu. Sa svojih šest godina, bio je jako pametno dijete i slutilo se da ga čeka svijetla budućnost.

Vikendom bi Jusuf išao u mekteb i dolazio nani, a radnim danima je išao u predškolsko. Nani je prepričavao svoje doživljaje, a ona ga je milovala po kosi i pratila šta govori. Žalio se nani kako ga neka djeca zadirkuju i često ismijavaju, a nana mu je ispričala priču o njegovom imenjaku, Jusufu a.s.

— Znaš Jusufe, unučiču moj mali — govorila bi nana — po kome si ti dobio ime? Mališan je klimao glavom sugerirajući nani da ne zna, dok je otpakivao bombonu i stavljao je u usta.
— Ti si Jusufe dobio ime po najljepšem čovjeku. On je baš kao i ti bio zadirkivan.  Njega su njegova braća zadirkivala, a tebe prijatelji iz predškolskog, ali nemoj da se brineš, na kraju će to sve da bude uredu. Znaš zašto? Zato što je dragi Allah pravedan i voli pravednost, ništa se ti nani nemoj brinuti. Jusuf a.s. je bio jako pametan, čestit i odgojen, pored toga što je bio lijep. Na kraju kada su sve nedaće prošle, Jusuf a.s. je oprostio svima onima koji su mu nanijeli nepravdu. Tako ćeš i ti isto svojim prijateljima kada malo odrastete pružiti ruku pomirenja.

Jusuf je više razmišljao o okusu bombone u ustima i onoj neotpakovanoj koje je boje i da li je slatka ili kisela, nego što je slušao nanu kako mu priča, međutim, zastade za trenutak i izusti: “A nano, hoću li ja biti lijep kao Jusuf .a.s.?” Nana se nasmija, poljubi ga u glavu i reče da hoće, da će on svojoj nani biti još ljepši.

Nana nije doživjela jusufov završen fakultet, uspješno savladan hifz, ljepotu koju mu je nagovijestila i sretan brak u koji je stupio. Preselila je na ahiret, a Jusuf je dajući bombone djeci u džamiji mislio o svojoj nani, molio Allaha dž. š. da joj se smiluje, jer je svaka nanina bombona njemu bila motiv da nauči jedan ajet.

 piše: Mirza Pecikoza

(preuzeto)